Dileme oko rešavanja etničkog konflikta na Kosovu:

nacionalna ili građanska opcija

Danas će se svi normalnomisleći istraživači saglasiti s tim da su ljudska prava iznad svega: iznad prava bilo koje grupe, kolektiva, naroda, nacije. Međutim, u Međunarodnim ugovorima 1966-1976. godine, koji predstavljaju dopunu Deklaracije o ljudskim pravima, a koji čine osnovu savremenih predstava o demokratiji i civilizaciji, u prvom planu se nalazi tvrdnja da svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje. U zavisnosti od tumačenja političkih elita i lidera, pravo na samoopredeljenje dobija primat u odnosu na sva ostala prava, što, preneto na teren prakse najčešće znači pravo etnosa da osnuje i štiti sopstvenu državu. Treba, međutim, reći da je Deklaracija bila formulisana u periodima dekolonizacije i nacionalnooslobodilačkih ratova. Ali, Deklaracija ne negira ugovore, već ih dopunjuje mogućnošću demokratskog izbora u skladu sa ličnim (liderskim) ili grupnim interesima.

Kraj XX veka obeležen je dominacijom paradigme po kojoj svaki etnos nastoji da izgradi svoju etničku državu. U takvoj situaciji teško je zamisliti da svi ti delovi mogu zaista koegzistirati bez problema. Pokazuje se, dakle, u praksi da samoopredeljenje ne umanjuje, već, naprotiv povećava broj entičkih manjina nezadovoljnih sopstvenim životom i svojim susedima. Na taj način nacionalna netrpeljivost ne nestaje, već se, možda još većom žestinom povećava. Ova paradigma podržava, iako to javno retko ko iznosi, neprikosnoveno pravo etnosa na teritoriju (koje je bilo dominantno tokom 20-ih godina našeg veka). Postoje dve varijante realizacije prava na sopstvenu teritoriju. Po jednoj, pozitivnoj varijanti, kada se mirnim putem odvoji nova nacionalna država, većinski, ustavotvorni narod postaje gospodar teritorije. Ostali narodi, u zavisnosti od demokratskih tradicija, kulturnih pretpostavki i nivoa ekonomskog razvoja, usklađuju svoja prava sa titularnim narodom. Spolja gledano u takvoj situaciji je sve u redu.

U svakom slučaju, subjekti prava ostaju ustavotvorni narodi, a ostalo stanovništvo mora da se zadovolji ulogom objekta kome se poklanjaju prava (čak i ona koja im pripadaju samim rođenjem).

Druga, lošija varijanta, koja je ujedno i najčešća svodi se na činjenicu da većinski etnos koji osniva državu gospodari nad svima ostalima i tada se pojavljuju sukobi.

Problem u okviru postojeće paradigme je nerešiv. Da bi se našao način za njegovo rešenje potrebno je, kako kažu matematičari, da se pređe na drugi koordinatni sistem, na drugu paradigmu. Ključni pojmovi te nove paradigme trebalo bi da budu, uporedo sa ljudskim pravima, polietničnost, višenacionalnost, integracija. Suština nove paradigme bi trebalo da se sastoji u očuvanju i razvoju nacionalnih kultura, jezika, tradicija, vera itd, polietničkih i višenacionalnih država, zajednica, saveza država.

Mastrihtski sporazumi su položili osnovu za novu paradigmu, ali ona se može odnositi samo na stare države Evrope koje su rešile, ili koje imaju sredstva da rešavaju sporove na demokratski način. Na žalost, to nije slučaj sa mnogim višenacionalnim državama koje su se oslobodile jedne totalitarne ideologije u okviru koje nacionalno kao pitanje, a da se ne govori o nacionalnom kao problemu, nije ni postojalo. Otuda je umesto komunističke (odnosno, u varijanti — socijalističke) ideologije, veoma lako postala dominatna nacionalistička ideologija. Ova nova ideologija je za svoj modus vivendi upravo uzela pravo naroda na samoopredeljenje u njegovoj eksplicitnoj varijanti. U uslovima bez postojanja demokratskih tradicija, institucija sistema u okviru kojih bi se rešavala sporna pitanja, nerešenih teritorijalnih pitanja, granica, verskih sukoba itd., ova paradigma se u praksi pretvara u etnički sukob. Na Kosovu se to najočiglednije ispoljilo.

*

U kontekst evropskih i međunarodnih događaja XX veka, a takođe i u predstavama savremenika, Balkan je uvek nosio epitet negativne geopolitičke sfere. Već sam termin "Balkan" često je podrazumevao da je to region "parohovog pogreba" ili "rovit dodatak" Evrope. Slične je sadržine i široko prihvaćeni termin tokom XX veka — "balkanizacija"...

Kako i zašto su se pojavili ti negativni stereotipi, i kako je iz njih  rođena realnost? Kakvi su njihovi istorijski okviri i koji su mogući putevi stabilizacije situacije u balkanskom regionu?

Mnogi od sadašnjih složenih problema strateški važnog i gusto naseljenog balkanskog regiona (na prostoru Balkanskog poluostrva živi oko 50 miliona ljudi) imaju objektivni karakter. Na Balkanu iz davnina postoji kontakt pravoslavlja, katolicizma i islama koji se ne jednom pretvorio u oštri religiozni konflikt. Etnička karta Balkana po šarenilu ne može se uporediti ni sa jednim evropskim regionom (možda sa isključenjem Kavkaza),što je dovelo do mnogobrojnih masovnih migracija tokom poslednjih dve hiljade godina. Nalazeći se tokom vekova pod vlašću Otomanske i Austrougarske imperije i osećajući permanentno prisustvo Ruske imperije, narodi Balkanskog poluostrva formirali su se pod različitim kulturno-političkim uticajima. Na kraju, na Balkanu se dogodio snažan sukob ideologija rođenih na tlu Evrope — komunizma, fašizma i nacionalizma[1], što je uticalo na dodatno povećanje konfliktnog potencijala  u regionu.

Uzroci mnogih problema, danas svojstvenih Balkanu, nalaze se u prošlosti. Tu su i višeetničnost, i kasno formiranje nacija i država, kratkoročno nasilno prekrajanje granica, i duga borba protiv stranih zavojevača, i kao rezultat svega toga, teška ekonomska zaostalost.

A u bivšoj Jugoslaviji treba imati u vidu još i troškove administrativne podele, uzete iz sovjetske prakse, u kojoj je u osnovu teritorijalnog razgraničenja bio ugrađen princip više-manje kompaktne raseljenosti ustavotvornih nacija. Granice između saveznih republika bile su uspostavljene proizvoljno, a neke etničke grupe, kao na primer Albanci, bile su od početka stavljene u neravnopravan odnos. Složeni karakter odnosa između komunističkih partija Jugoslavije i Albanije u vreme rata i u posleratnom periodu,  takođe je imao neposrednog uticaja na  razvoj konflikta na Kosovu.

Osnovna karakteristika međunarodnog razvoja balkanskih država uvek je bila njihova zavisnost od velikih evropskih država koje su, posle oba svetska rata rešavale za njih takođe teška pitanja uspostavljanja ili izmena državnih granica. Teritorijalne raspodele zaoštravale su protivrečnosti među državama, a posle Drugog svetskog rata tome treba još dodati i blokovsku podelu. U godinama "hladnog rata" Balkansko poluostrvo predstavljalo je "svet u malom": neke države su bile članice NATO (Grčka i Turska), zatim Varšavskog ugovora (Rumunija i Bugarska), Pokreta nesvrstanosti (Jugoslavija) ili su ostajale u samoizolaciji (Albanija — jedina evropska zemlja koja nije 1975. godine potpisala Zaključni akt OEBS-a u Helsinkiju).

Rušenje autoritarnih i totalitarnih režima u Rumuniji, Bugarskoj i Albaniji, prestanak blokovske podele, doveli su do kardinalnih promena u odnosu snaga na Balkanu. Pažljivi analitičar nije mogao a da ne uoči krajem 80-ih i početkom 90-ih godina dve osnovne karakteristike balkanske situacije: jačanje samostalnosti zemalja regiona i njihovo istovremeno upadanje u snažnu ekonomsku i političku krizu, jačanje napetosti i povećanje konfliktnosti, eksalaciju nacionalizma i međuetničkih protivrečnosti, sve do zahteva za preispitivanjem postojećih granica. Posle raspada Jugoslavije i početka vojnih sukoba među bivšim republikama, regionalne krize su počele opasno da ugrožavaju mir u Evropi. Današnji konflikt na Kosovu i oko njega  čini se posebno opasnim ne samo zbog postojećeg konfliktnog potencijala na njegovoj teritoriji, već i zbog mogućnosti nekontrolisane eskalacije sukoba na Evropu i druge regione koji se nalaze u kosovskom susedstvu.

Pokušavajući da nađu izlaz iz postojeće situacije i mogućnosti regulisanja balkanskih kriza, mnogi analitičari postavljaju pitanje: da li su zaista u tolikoj meri nepremostive iskonske protivrečnosti tih mnogobrojnih etnosa i kultura u regionu, kako tvrde suprotstavljene strane? Da li su postojali neki zajednički istorijski koreni i da li su preduzimali neke zajedničke akcije? I, što je posebno važno za postepeno popuštanje zategnutosti na Kosovu, na kojoj osnovi je moguće "primirje" između Albanaca i Srba koji su naseljeni na Kosovu?

Osnovni faktor destabilizacije Balkana početkom 90-ih godina bio je raspad SFRJ nastao kao rezultat urušavanja komunističkog režima i rasta nacionalističkih raspoloženja u rukovodećim slojevima njenih bivših republika. U nizu uzroka raspada, već tokom 80-ih godina bilo je jasno da  su se sve postojeće protivrečnosti i sve razlike u političkim interesima pretvorile u međuetničke konflikte, a "nacionalni interesi" su prevladali interese političkih grupa i individualne interese[2].

Suverenizacija republika odvijala se u uslovima povećane diskriminacije i narušavanja prava nacionalnih manjina. Među prvima su bili diskriminisani kosovski Albanci kojima su 1989. godine u velikoj meri bila oduzeta autonomna prava iz ranijeg perioda.

Već na početku raspada SFRJ, srpski intelektualci su izneli ideju o "etnički zasnovanim granicama". Jedan od najaktivnijih zagovornika te ideje bio je akademik D. Ćosić, koji je kasnije izabran i za predsednika SRJ. Već u martu 1991. godine on je, u otvorenom pismu Kongresu srpskih intelektualaca, govorio o "slobodi i pravu Srba da štite svoj duhovni, kulturni i istorijski identitet bez obzira na postojeće granice unutar Jugoslavije (kurziv - A.J.)[3]. U aprilu iste godine u, na toj osnovi pripremljenoj "Deklaraciji srpskog nacionalnog jedinstva" bio je istaknut fundamentalni zahtev: "Jedinstvena država za sve Srbe"[4].

Na taj način je porođena ideja "Velike Srbije" u okviru koje su, uz aktivno učešće predsednika Srpske akademije nauka A. Despića, razrađivani projekti podele Kosova i iseljavanja iz pokrajine stotine hiljada Albanaca.

Slični planovi su bili razrađivani i na albanskoj strani. Februara 1992. godine poznati intelektualac iz reda kosovskih Albanaca, R. Ćosja je izjavio da je rešenje problema kosovskih Albanaca moguće putem ujedinjenja svih Albanaca, čime bi se ispravila jedna od velikih nepravdi u Evropi[5].

Javni nastupi ideologa srspkog i albanskog nacionalizma izbacili su polemiku na međunarodnu scenu i uticali na omeđavanje pozicija samih balkanskih država, a isto tako i evro-atlantske zajednice i Rusije.

*

Svi učesnici u traganju za putevima regulisanja kosovskog konflikta ponudili su rešenja čija se suština svodi na sledeće: očuvanje primirja u uspostavljenom statusu quo uz pomoć međunarodnih faktora — institucija, država, pojedinaca. Takav pristup negira svima pravo na samoopredeljenje i svodi sve etničke celine na zajednički imenitelj — ravnopravne žitelje određene teritorije. Isto tako, pitanje granica i teritorija se u takvom pristupu ne rešava. Ovakav odnos prema etničkim konfliktima ne rešava, već odlaže rešavanje problema za neka druga vremena — "kada se stvore optimalni uslovi". Međutim, u konkretnoj situaciji Kosova, uslovi se neće stvoriti u situaciji najoštrije konfrontacije među političkim elitama kosovskih Albanaca i srpske političke elite, i ratom nepomirljive suprotstavljenosti među srpskim i albanskim narodom. Uz najbolje namere međunarodni faktor se pojavljuje kao medijator u konfliktu. Postavlja se pitanje, šta posle isteka roka međunarodnim snagama na terenu? Problem, dakle, ostaje da se rešava u okviru određene države — srpske. Na koji način je moguće, i da li je moguće rešiti kosovski konflikt u okviru srpske države.

Odgovor na postavljeno pitanje zahteva mnogo prethodnih analiza: istorijskih, verskih, kulturoloških, ekonomskih i vojnih; zahteva vreme, što znači da već u startu deo odgovora na postavljena pitanja mora da se traži u dugotrajnom procesu.

Drugo, bez obzira na proklamovani princip iz Helsinškog akta Evropske konferencije obezbednosti i saradnji o neporvredivosti granica, ni jedna država na Balkanu, pa u tom kontekstu ni Srbija ni Albanija, nisu u potpunosti zadovoljne postojećim stanjem. Teritorijalne pretenzije su latentne i predstavljaju dodatni opterećujući  elementa u međuetničkom konfliktu.

Treće, ono što su evropski narodi gradili tokom vekova, a što je svoj finale imalo tokom XIX veka (mada ne u svim zemljama) — uobličavanje nacionalnih država, na Balkanskom poluostrvu taj proces nije dovršen. Gotovo svi narodi, a pre svega srpski i albanski, svoju nacionalnu emancipaciju vide kroz formiranje sopstvene države. Srpski narod je tu svoju šansu video posle raspada SFRJ (ovde nije reč o kvazi-ideji "Velike Srbije"), a albanski narod vekovima gaji takvu istorijsku nadu. U takvim uslovima gotovo je nemoguće govoriti o demokratskim okvirima za rešavanje etničkog spora.

Četvrto, nepostojanje institucionalnih okvira sa demokratskim tradicijama i karakterom, u okviru kojih bi bila rešavana pitanja nacionalnih grupa u okviru srpske države (a takođe i albanske zajednice), onemogućava uspostavljanje dijaloga između strana u sukobu na civilizovanim osnovama. Političke elite dvaju naroda opsednute idejama izgradnje samostalnih država dodatno zatvaraju vrata dijalogu.

Peto, ekonomski zaostala država, kakva je srpska, i kastinski zatvorena albanska nacija, predstavljaju otežavajuću okolnost za rešavanje međunacionalnih problema dvaju naroda u okviru jedne države. Svaka opcija, i nacionalna, i građanska košta, a ova dva naroda, pogotovo posle agresije NATO, nisu u stanju da iznesu cenu dijaloga.

Šesto, ni jedna ni druga politička elita ne želi da se odrekne svog "prirodnog prava" na samoopredeljenje (do otcepljenja), što a priori onemogućava i započinjanje dijaloga.

Iz navedenih razloga, iako oni nisu jedini, teško je doći do zaključka da je početak rešavanja međuetničkog konflikta na teritoriji Kosova moguć u okvirima građanske srpske države, a, na žalost, teško se može govoriti o varijantama rešavanja istog u okvirima srpske države. Čini se, da je na prostoru Kosova, odnosno Srbije, moguće rešiti ovaj problem na dva načina: prvi način podrazumeva prisustvo međunarodnih faktora, što znači da se problem odlaže ili nasilno rešava. To može dovesti, kao što je istorija (i to novija) već pokazala do eskalacije istog problema u možda drugačijoj varijanti na još otvoreniji i oštriji način. Drugi način jeste rešavanje konflikta osnivanjem odvojenih nacionalnih država — i albanske i srpske, što za sada ne prihvata niti jedna strana (čak ni međunarodni faktori), što opet odlaže početak rešavanja i otvara nove mogućnosti za produbljavanje konflikta.

Proces demokratizacije se ne može preneti — on se izgrađuje. Ukoliko je ova pretpostavka — postojanje demokratskih okvira za rešavanje kosovskog problema — jedino moguća varijanta, onda se radi o dugotrajnom procesu koji će imati i uzlazne i silazne faze.