SLIKANJE JE OBLIK PACIFIZMA

[O fotografisanju, i o još ponečemu, u 15 tačaka]

(1) Vrstu fotografije kojom sam se, pored ostalih, bavio tri decenije neki su nazivali životnom, drugi reporterskom, a mi koji smo oblikovani na izložbama tokom sedamdesetih godina prošlog veka, pekući se na tihoj vatri velikih majstora od kojih smo znanje krali, ili ih katkad prepisivali, već tada smo usvojili izraz lajf-fotografija koji nam je predložio Oto Bihalji-Merin. Takve fotografije su, po mom uverenju, oblik očovečavanja. (Pri tom, kao drugu stranu imam na umu svu onu masu fotografske "suve drenovine", slike kroz koje se filozofira, politikari, privlači pažnja na svoj zdravstveni karton, mudruje ili prodaje pamet...). Kad sam u lajf-fotografiji meni je sasvim dovoljno da uočavam i beležim neponovljive trenutke svakodnevice. Filozofija - filozofima; politika - nadobudnim diletantima koji sebe nepravdom smatraju znalcima nečega što ne znaju, a meni - život u svim njegovim, čak i sirovim, oblicima!

(2) Sadržaj svake životne fotografije razmatram kroz dva plana: značenje neke pojave i optimalna organizacija vizuelnih elemenata. Zajedno su - slika! Važno je uočiti i složiti takav spoj, ili naići na njega ako već postoji, pa ga odabrati i izdvojiti. A ako se prepoznavanje oba činioca dogodi u deliću sekunde i zbije u isti kadar, onda sam najsrećniji. Navikao sam da svet sagledavam u kvadratima čiji je odnos stranica 2 : 3 (što odgovara snimku sa lajka-filma). Možda sam zbog tog viška slika u uobrazilji, a još neostvarenih slika na papiru, uvek spreman ne samo da uočim nego i predvidim kada će jedan prizor dobiti onu punoću koju od njega očekujem. Fotografiju koju sam nazvao Rat komarcima "video" sam pre nego sam je snimio. Avion-zaprašivač je nekoliko minuta kružio iznad dela grada u kome sam se tada nalazio, a katkad vrlo nisko. Znao sam: ako pređe iznad terase na kojoj sam imaću sliku kakvu želim.

(3) Često sam besciljno lutao ulicama gradova, kojih sve ne, tražeći neuobičajene prizore, napet, spreman da se ustremim na motiv. Kasnije sam, na moju sreću, popustio u tom vrebanju ali nisam bio ništa manje osetljiv na neočekivane pojave. Iako sam prizor može da me obuzme pa da na njemu istrošim više kvadrata, nastojeći da unesem u kadar sve ono što smatram neizostavnim, nipošto ne bih obelodanio sve te slike. One su tek beleške, hod prema konačnoj slici, a ona je, ipak, samo jedna.

(4) Nisam foto-reporter, niti sam ikada želeo da to postanem; posle prvih slika bi me verovatno izbacili iz mnogih novina, pa i onih sa najliberalnijim shvatanjima o foto-reportaži. Nemam razumevanje za uredničke zahteve, niti osetljivost da ilustrujem nečiji novinarski tekst. Nespreman sam za foto-reportažu, niti imam ambiciju da ispričam jednu priču kroz više slika. To bi, za mene sažetog, bilo, zapravo, razvodnjavanje, davljenje gledaoca, mlako mlaćenje prazne slame. Usmeren sam na samo jednu sliku u kojoj je zbijena suština nekog prizora.

(5) U neka ranija vremena, koja smatram tvrdom školom svoga bavljenja fotografijom (u šta ubrajam već pominjane sedamdesete, a i osamdesete godine 20. veka) veliku pažnju sam posvećivao tehničkoj perfekciji, a na prvom mestu oštrini slike. Ali taj zahtev često puta nije mogao biti ispunjen ako sam morao da delujem u trenutku. Bio sam veoma srećan kad sam otkrio da postoji tzv. hiperfokalna oštrina, što znači da svaki objektiv ima svoje polje najveće oštrine. Za većinu valjanih objektiva to znači da će sve biti dovoljno oštro ako je od objektiva udaljenije od tri ili četiri metra. Nakon tog saznanja jedva da sam ponekad dodirnuo prsten za izoštravanje, u stvari, zaboravio sam da postoji. Vremenom sam se toliko oslobodio torture oštre slike da me neoštri negativi više ne brinu. Davno sam uočio da ljudi od osvedočenih vizuelnih sposobnosti (slikari, istoričari umetnosti), a koji nisu fotografi niti poznaju tajne snimanja, dok posmatraju neku fotografiju nikada ne prave pitanje da li je oštra ili nije, to jest neoštrinu ne vide kako manu. Važno im je, kao i meni, nešto sasvim drugo: unutrašnja izražajnost. To takođe treba naučiti.

(6) Svet uvek sagledavam kao pozornicu čija je središte bolje osvetljeno nego krajevi. Ali mene ne zanima samo sredina slike, nego isto toliko, pa čak više, kako su njeni delovi međusobno usklađeni: leva strana prema desnoj, gore prema dole, a najviše gde se, i kako, rasprostiru unutrašnji ritmovi. Te sile, ne uvek vidljive, ali uočljive mom unutrašnjem oku, daju živo(s)t slici. Mnogo polažem i na geometriju kadra, čak i onih oblika koji po svojoj prirodi ne sadrže ravni. I odnosi svetlo-tamnog, ili bojenih površina, proizvode neku skrivenu geometriju, ali tu vrstu viđenja treba osetiti nekim unutrašnjim čulom. Može se i naučiti - donekle. Odnekle ne. Osećaš, ili ne osećaš, to je sve.

(7) Svakodnevni život je prepun događaja. Neki su skoro neprimetni, drugi su na nivou blagih impresija, treći uznemiruju, četvrti su snažni, a i napeti do eksplozivnosti... Mogao bih da za fotografiju iskoristim svaki - od ovlašnih utisaka do teških drama. Međutim, tu negde za mene postoji granica. Ako je događaj isuviše dramatičan, ako jak sadržaj preti da zavlada slikom onda tu nemam šta da tražim. Kad likovnu usklađenost nije moguće kontrolisati, i podešavati je da bi postala ravnopravan deo prizora, to više nije moj motiv. Isto tako, ako je slika sama po sebi javna istorija, ja sam suvišan. Scene koje govore sve, a svedoče o konkretnom događaju, nisu predmet mog zanimanja. Moje slike su subjektivna mešavina emotivne dubine i neodoljive lične iskrenosti.

(8) Skoro da nikad nisam snimao na dramatičnim društvenim događajima, kakvima je Srbija obilovala tokom devedesetih godina (ipak, na jednom jesam), iako sam nekima prisustvovao. Nisam dobar fotograf-svedok. U meni je isuviše jak poriv da sliku dovedem u sklad sa svojim unutrašnjim potrebama, pa se ne bih dvoumio da ponešto izmenim, skratim ili produžim, bez obzira da li je reč o istoriji ili nije. Jedina istorija koju u stvaranju svojih fotografskih dela priznajem jesu onih nekoliko trenutaka koji su mi potrebni da prizor uočim, kadriram i od njega napravim sopstvenu slikovnu (a i životnu) činjenicu. Ako bih se i zatekao u sred neke tragedije ne bih snimao, nego pomagao unesrećenima. U fotografskoj vrsti kakvom se ovde bavim sitnica je podjednako zahvalna tema koliko i grandiozan društveni događaj. Kad je već tako, radije ću se baviti sitnicama, koje su od svih zapostavljene, jer je moj stvaralački udeo tada znatno veći.

(9) Katkad usmeravam fotoaparat na ljude, snimajući portrete iz blizine, ali ni tada ne zapostavljam ambijent. Posle mi neko, koga sam uključio u sliku, kaže: Gle na šta ličim, nisam ni sličan sebi! Ili: Sve drugo je važnije od mene! - Oni koji su na slici ne shvataju da su samo deo prizora, kao što su i samo deo mog života. A sličnost? Baš me briga za sličnost. Ako vam je do sličnosti idite kod Foto "Nidže", koji će vas dobro ispeglati retuš-olovkama (ili, danas, foto-šopom) i povratiti željenu "sličnost" izostavljajući vam svaku veću boru (koju slučajno itekako imate, ali bi da je nemate!). Meni je zanimljivije da u ulubljenom i zarđalom limenom buretu zatečenom u mom nekadašnjem dvorištu u Sarajevskoj ulici, u paradajzu neočekivanog oblika, ili u povećem bradavičastom krompiru, koga, još blatnjavog, uočim na pijačnoj tezgi, prepoznam crte lica deda Toše iz prizemlja zgrade u kojoj imam atelje, nego da istog dedicu fotografišem ni bi li bio sličan sebi, mada je sličniji onom buretu ili krompiru. Uostalom, šta je sličnost? Ja se ne snalazim u toj vrsti obmanjivanja.

(10) Iskustvo mi već dugo govori da najličnije slike nastaju onda kad se skreće sa uhodanog puta - ispred ili iza objektiva, svejedno. Baš stepen moje nesavršenosti i greške koje zbog toga nastaju donose mi najveću radost; svaka greška koju iskoristim kao kreativnu nameru pokazuje osobenost mog rukopisa. Svi koji se trude da rade ispravno, rade slično. Ali svako greši na svoj način. Ja volim te svoje vrlo česte greške i ne odričem ih se. Bez njih bih se utopio u masu sličnih fotografa.

(11) Uvek će biti prizora koji su jedne izražajnosti prilikom uočavanja, a druge prilikom njihovog sagledavanja na gotovoj slici. Katkad je, zbog toga, snimanje samo gubljenje vremena: prizor se, u odgovarajućem okruženju, a i u sprezi sa mojom osećajnošću vezanom za baš taj trenutak, učinio zavodljivim, a zapravo je nepodnošljivo prazan, što će se pokazati tek kad dobije granice i osamostali se u obliku slike. Gnušam se onih slika (po ilustrovanim časopisima, ili na izložbama, npr) koje su tehnički savršene, tonski perfektne ali - nezapamtljive. Ako slika nije zanimljiva celina koju bi ste želeli da pogledate i neki drugi put, ona je promašaj. Ako slika koju napravim nema vrednost i kao minijatura i kao metarski poster ona je takođe promašaj!

(12) Delo koje obaveštava samo o onome o čemu nas obaveštava njegova površinska vizuelnost, i znači samo ono što ona znači na prvi pogled, i prosjaku i kralju govori malo. Slika mora imati univerzalnost poruke; mora biti nešto više nego što je puka površinska čitljivost; mora, poput ikone ili freske, imati, makar u naznakama, onaj dobro poznati kartezijanski znak za nešto drugo, što nije svakom, i smesta, vidljivo; mora biti paradigma nečeg što nije svima dostupno. Kad je jedna zgrada sve zgrade, jedan čovek svi ljudi, a jedan anđelak na fasadnom platnu neke plemenite ruine sivog pamćenja - izaslanih svih anđela, ta slika ima snagu.

(13) Nikad nisam pretendovao na neku posebnu fotografsku mudrost. Ne patim za titulaturom, niti je navodim u svojim dokumentima ili knjigama. Motivima prilazim s ljubavlju, neopterećen bilo čijim zahtevima. Nemam onaj grč (ili, možda je bolje reći, kompleks ugrožene vrednosti) koji srećem kod mnogih mojih poznanika - fotografa, što se iz petnih žila trude da budu neko i nešto u svetu umetnosti, makar da to ni izdaleka nisu. U stvari, ponekad mislim da ono što radim (uprkos svim društvenim i strukovnim priznanjima) i nije umetnost nego, jednostavno, samo fotografija. Zato me i ne pogađa kad neko u meni prepozna sumanutog hobistu koji slika golubove ili pse skitnice, poput onog popa iz vica što, dokon, krštava jariće ne bi li održao svetootačku kondiciju.

(14) Vraćam se s Banovog brda, od laboranta koji za mene radi povećanja fotografija, i u Ulici Nadežde Petrović zastajem kod jedne kapije; prepoznao sam mesto gde sam nekoliko dana ranije snimio jednu mačju porodicu. Dok upoređujem prizor i sliku, prilazi nepoznata starija žena i pita da li su mačići još uvek tu.

- Nema ih, rekoh, ali tu su bili prekjuče, kad sam ih slikao.

Vidim da gospođa radoznalo zaviruje u sliku, pa joj ponudih da je pogleda, kao i neke druge. Kad ih je sve studiozno proučila, zapita:

- A zašto to slikate?

- Eto, tako, iz zabave.

- Hm... zaludan amater..., pa, dobro... nisu vam toliko loše!

Na reč amater mnoge moje kolege bi se naježile, smatrajući je uvredljivom. Zadovoljan sam što i posle tri i po decenije bavljenja fotografijom još čuvam svoj prvotni poriv, onaj najčistiji - amaterski! (Neki mi nekad laskaju govoreći: vi ste visoki profesionalac!). Nikad nisam bio profesionalac, a još manje nekakav visoki! Bio sam i ostao samo umetnik, što podrazumeva večno nezadovoljstvo, siromaštvo, skromnu opremu i uvek nedovoljno novca za ostvarivanje ideja. Ali i neograničenu slobodu odlučivanja, pa i stvaranja. Kad si onaj koji gleda na svet oko sebe kao da ga prvi put vidi; onaj koga niko ne razume; Bodlerov umetnik koji je sam sebi kralj, sveštenik i bog - onda znaš da si taj koji i treba da budeš. Svevek živiš naglavačke mimo svih i nosiš sopstveni krst uprkos svemu. Nije ti pokretač profesionalizam, nego su to ljubav i opijenost, nije novac nego neprestana teskoba, unutarnja pokretna nesreća koju u sebi pronalaziš, prepoznaješ, gajiš i nosiš.

(15) Pre dve i po decenije pitali su me, u jednoj anketi, zašto fotografišem. Tada sam dao smušen i nejasan odgovor, a dovoljno pametan ne znam ni danas. Možda čeznem da zadržim svu lepotu i prolaznost koji se pojavljuju preda mnom (kao Džulija Margaret Kameron), ili želim da sagledam neki prizor kao mesto zločina (kao Ežen Atže); možda nastojim da vidim svet drugim očima (kao Laslo Moholi-Nađ) ili priželjkujem da se susretnem sa nekom drugom stvarnošću (kao Džeri Uelsman); možda se trudim da produžim život motivima koje sam uočio, pa i svoj život (kao Rober Duano); ili, jednostavno, hoću da vidim kako neki prizor izgleda kad je fotografisan (kao Geri Vinjegrand). A možda fotografišem da bih se manje svađao sa okolinom. Treba nekako obuzdati nagomilanu agresivnost. Probao sam da je se rešim pišući tzv. kritike, ali uzalud. Fotografisanje je delotvornije: kad ti se neko ili nešto ne svidi slikaš ga, a sliku jednostavno pocepaš. I to je jedan od načina da se održi mir u svetu.

Goran Malić