UMETNOST NA PROPLANCIMA.

Mnogo ljudi o jednoj stvari [Izjava povodom učešća u kulturnoj akciji "Selu u pohode", u leto 1975]

4 Goran Malić, fotograf iz Fotoklub “Beograd”:

4 Pošao sam u sela da kamerom obeležim ovu akciju. Verujte, ići ću doživotno,  jer ko nije bio među tim ljudima ne može da shvati kako oni doživljavaju umetnost, a za divno čudo, posebno balet i operu.

*

Politika ekspres.- Beograd. 20. 07. 1975. (Razgovarao Hranislav Ranisavljević)

TRI NAGRADE ZA TRI GODINE PRIPREME.

4 Na Trijenalu pozorišne fotografije [u Novom Sadu] fotograf iz Beograda Goran Malić osvojio je tri treće nagrade u raznim kategorijama. Kao član Foto kluba "Beograd" počeo je da izlaže svoje radove pre tri-četiri godine i od tada osvojio dvadesetak nagrada.

4 Mada sam imao dosta uspeha na izložbama fotografije i dijapozitiva, kaže Malić, ove tri nagrade su mi najveće i najznačajnije jer je konkurencija veoma jaka. Nisam se nadao da će se moje fotografije ovako dobro plasirati pored radova najpriznatijih fotografa iz celog sveta. Pozorišnom fotografijom bavim se od pre tri godine. Imao sam dovoljno vremena da se pripremim za Trijenale, a kako će se sledeći Trijenale odžati ponovo kroz tri godine, moći ću i za njega dobro da se spremim i ponovo na njemu učestvujem.

*

Dnevnik.- Novi Sad. 15. 04. 1977.

UPRKOS SVIM PREPREKAMA.

Nakon prve nagrade Grupi Junij na pariskom Mesecu fotografije:

4  Kako ocenjujete značaj Grupe JUNIJ za razvoj umetničke fotografije modernog prosedea, s obzirom da je ona dugo u našoj sredini imala, pre svega, faktografski, dokumentarni, deskriptivni karakter – upitali smo Gorana Malića, jednog od autora čije je delo bilo izloženo u Parizu.

4 Grupa JUNIJ je od samog početka, od 1974. godine, kada je osnovana na inicijativu Staneta Jagodiča, bila orijentisana ka tzv. progresivnoj umetnosti, s jedne strane, i internacionalizmu, s druge, kaže Malić. Već na prvoj izložbi, 1975. godine, bila su prisutna i dela stranih autora – slikara, grafičara i karikaturista. Tako je vremenom nastala značajna zbirka, jer su svi učesnici obično Grupi ostavljali, posle izložbe, po jedno svoje delo. Delatnost Grupe, medutim, nailazila je na mnoge prepreke, i ona je, prosto, bila trn u oku muzealcima u Sloveniji. Tako je 1985. godine i rasformirana... Ipak, dve godine kasnije njen život se ponovo nastavlja kroz Društvo JUNIJ, koje je tada obrazovano. Od trenutka kada sam počeo da se družim sa članovima ove grupe, promenio sam svoj odnos prema fotografiji, nastavlja Malić. Tada sam shvatio da ovaj medij pruža daleko veće mogućnosti umetničkog izražavanja, nego što je to, pođ uticajem tradicije, bilo primenjivano. Oni su taj novi izraz udahnuli ne samo fotografiji, već i karikaturi, zatim i grafici. Mislim da je Grupa, za modernu fotografiju, u našoj sredini, uradila više od svih muzealaca i galerista.

*

Borba.- Beograd. 16. 12. 1988. (Razgovarala Spomenka Jelić).

"PTICICA" ZA SLAVNA LICA.

[O dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću].

4 Goran Malić, istraživač srpske fotografije priprema monografiju i izložbu u Galeriji SANU posvećenu umetniku.

4 Kod mene je oduvek postojalo interesovanje za fotografiju, pa sam se usputno bavio prikupljanjem građe o starim srpskim fotografima, a od 1991. intenzivno i organizovano bavim se ovim istraživanjem - kaže Goran Malić, inače jedan od osnivača Nacionalnog centra za fotografiju. - Tako je počeo da nastaje "Imenik srpske fotografije", koji obuhvata vek i po ove umetničke delatnosti - od 1839. do 1989. godine. Za sada sam obradio prvih 120 godina (do 1959. godine), sa preko 600 imena fotografskih ličnosti, njihovih biografija, prateće literature, i sa podacima o mestu gde se njihove fotografije čuvaju, i knjiga je spremna za štampu. Namera mi je da svaka sledeća knjiga "pomeri priču" za narednih deset godina i dopuni, naravno, podatke o postojećim autorima.

4 U tim istraživanjima posebnu pažnju vam je privuklo ime Milana Jovanovića, o kome pripremate posebnu monografiju i izložbu?

4 Milan Jovanović je bio izuzetna ličnost, možda najveći srpski fotograf-portretista, ali se do pre 10-15 godina i u najsažetijim pregledima istorije srpske fotografije izbegavalo njegovo ime, valjda zato što je bio dvorski fotograf. Koliko se daleko išlo u ignorisanju potvrđuje podatak da je prilikom rekonstrukcije zgrade ateljea Milana Jovanovića, u Ulici Srpskih vladara 40, u unutrašnjosti stepeniita podignut veliki vitraž sa likom Anastasa Jovanovića, a tek nekoliko metara dalje, u mračnom uglu ulaza, na drvenoj ploči piše "Kralj. dvor. fotograf Milan Jovanović".

4 Ispričajte nam ukratko priču o Milanu Jovanoviću...

4 U proleće 1889. godine, vojnik sa dvora došao je u atelje Milana Jovanovića sa naredbom da odmah pođe sa njim. Nepun sat docnije Milan je fotografisao mladog kralja Aleksandra [Obrenovića] i sedam članova njegovog kabineta. To je bio istorijski trenutak za obojicu. Kralj je posle abdikacije kralja Milana stupio na presto, a mladi Jovanović zakoračio u svoju budućnost da bi 1893. godine i zvanično dobio titulu dvorskog fotografa Kraljevine Srbije. Naredne dve i po decenije on je prvo ime srpske fotografije. Pred njegovim objektivom smenjivali su se vladari dinastije Obrenovića, Petrovića (od 1896. je i zvanični dvorski fotograf Crne Gore) i od 1904. Karađorđevića.

Kao portretista na glasu, nastavlja priču Goran Malić, Jovanovć je ubrzo postao ekskluzivni fotograf kraljevske kamarile, oficirskog kora i najodabranijeg sloja tadašnjeg Beograda. Impozantna je lista značajnih ličnosti iz javnog i kulturnog života čije je portrete Jovanović zabeležio. Tu su, između ostalih, Stojan Novaković, Stevan Hristić, [Simo] Matavulj, Milorad Petrović Seljančica, Mile [Pavlović] Krpa i drugi. Kao rođeni brat Paje Jovanovića bio je često u društvu umetnika. Vajar Đoka Jovanović uči se kod i njega tajnama fotografije, [Dragomir] Brzak mu je odani prijatelj, a [Branislav] Nušić venčani kum.

4 U njegovom ateljeu se skoro svakodnevno sreću novinari, pesnici, naučnici i velikani srpskog glumišta, među kojima je posebno zapamćena Vela Nigrinova, čiji su portreti krasili Jovanovićeve izloge. I kralj Aleksandar nije propuštao da jednom mesečno ne poseti Jovanovićev atelje a kraljica Draga mu je bila odani prijatelj još pre nego što je postala kraljica.

Treba svakako naglasiti - dodaje Goran Malić – da Jovanovićeva fotografija nije bila modenska, sladunjava. Sa velikom pažnjom prilazio je svojim modelima, pa su njegovi portreti ravni onima iz evropskih ateljea kakvi su bili Adela ili atelje Frica Lukharta u Beču, koji su mu izgleda bili uzori. Sem toga, još 1892. godine, Jovanović je na svoju incijativu počeo da slika beogradske trgove i ulice. Kolekcija koju danas čuva Muzej grada Beograda dragocen je zapis o Beogradu s kraja prošlog veka. Prve srpske razglednice, izdate 1896, njegovo su delo.

4  Prvi namenski zidani atelje u Srbiji bio je Jovanovićev. To je ona lepa secesijska zgrada do bioskopa "Zvezde“, koja je, na žalost, umnogome izgubila svoj prvobitni izgled. Nema više providnog krova, ni staklenog zida kroz koji je atelje dobijao svetlost. Ali, ako zgradu u Srpskih vladara bolje pogledate, videćete u vrhu, gore u atici, figuru anđela koji pridržava fotografsku kameru. To je jedino što je ostalo da podseća na najvećeg srpskog portretistu, fotografa znamenitih ličnosti naše kulture, čije delo često nije ništa manje od dela njegovih plemenitih modela.

*

Politika ekspres.- Beograd. 08. 01. 1996. (Razgovarala Minja Čelar).

SLIKAR, GRAFIČAR, FOTOGRAF...

Izložbu posvećenu delu Anastasa Jovanovića [u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu] otvorio Goran Malić, istoričar umetnosti.

4 U jednom delu svog života Anastas Jovanović je uspevao da bude i značajan umetnik, i ličnost velikog društvenog ugleda, i osoba od poverenja vladara – rekao je Goran Malić, istoričar umetnosti, koji je otvorio izložbu, naglasivši da se Jovanovićev umetnički rad može locirati između 1839.  i 1870. godine i da se o njegovom delu najviše saznalo posle 1953. posle otkupa zaostavštine od njegove kćerke Katarine. Već je i ranije utvrđeno da je Jovanović daleko poznatiji kao slikar i grafičar nego kao fotograf. Istina, bilo je i mišljenja da je Anastasu mnogo značajnije mesto u našoj kulturi odredila njegova fotografska zaostavština. Tako je pisano i govoreno, ali ne i dokazivano, mada su njegovi fotografski dokumenti prvorazredni istorijski materijal – dodao je Malić, ističući da se nada da će 2017. godine, na 200-godišnjicu Anastasovog rođenja, njegovo delo biti sabrano na kompakt disku, prezentovano na Internetu a da će njegovo ime biti integrisano u svetske fotografske istorije, gde mu je i mesto.

*

Politika.- Beograd. 29. 07. 2000. (Zabeležila Gordana Popović).

PODCENJEN ILI PRECENJEN.

Naučni skup o delu Anastasa Jovanovića. [odlomci iz referata]

4 Nismo još dovoljno uradili da Anastasa predstavimo Evropi i svetu. A ono što smo

uradili, uz časne izuzetke, često je, ishitreno i brzopleto, oblikovano bez dovoljno argumenata – rekao je Goran Malić, istoričar umetnosti. - Zahvaljujući tome još se ne zna da li se, na primer, portretsko-talbotipski opus našeg Anastasa može uporediti sa delima Dejvida Oktavijusa Hila, Džulije Margaret Kameron, Djuzepea Primolija ili Nadara - najvećih imena evropske fotografije Anastasovog doba. Najzad, upitao se Malić, nije jasno zašto se tako tvrdo insistiralo na starim i davno prevazidjenim podacima. Nije li nas to inadžijsko i gluvo dokazivanje dovelo u situaciju da se o pioniru litografije i fotografije tako malo zna u svetu? Nije dovoljno - rekao je on - što je naš autor unet imenom i prezimenom u jednu istoriju fotografije na početku 20. veka, a zatim pomenut u još dve, sa nekoliko redaka.

*

Politika.- Beograd. 01. 09. 2000. (Zabeležila Dragana Bukumirović).

BORHES BI BIO ZADOVOLJAN.

Poigravanje fotografijom. [Najava izložbe Terra incognita]

4 Nastojim da osporim osnovne premise fotografije, svetlost i optiku. Sve moje fotomonotipije nastale su postupkom stvaranja lažnih negativa hemijskim sredstvima. Slutim da bi Borhes bio zadovoljan. To je za sad dovoljno! Dakle, ne snimanje jednog objektiva ili objekta, jer takav u ovom procesu ne postoji, već manuelnim  pravljenjem negativa...

*

Politika.- Beograd. 19. 09. 2000. (Zabeležila Dragana Bukumirović).

GORAN MALIĆ : TERRA INCOGNITA - FOTOGRAFIKE.

Specijalno za Beoramu, beogradski istoričar umetnosti i fotografije, i fotograf, Goran Malić, tekstom "Moj obračun sa njima obrazlaže ciklus "Terra incognita koji će biti izložen u Galeriji Singidunum.

4 Nastojim da dokažem da se fotografija u svom izvornom biću ne mora nužno držati proklamovanih postulata (svetlosti, na primer) kako i danas olako tvrde, u fotografiju zalutali, mnogi adepti kojima je ona (bila) slučajno svratište 'dok kiša ne prestane'. Uočavajući mnogobrojne strukovne lapsuse kod takvih vajnih teoretičara, uzeo sam 'na pik' tri apodiktične ličnosti: Valtera Benjamina, Rolana Barta i Suzan Zontag. (A mogao sam i mnoge druge, pa i neke naše, jer podjednako to zaslužuju). Uveren sam da je to troje bilo u nekakvom dosluhu, bar kada je u pitanju razumevanje medija fotografije. Naime, sve troje saglasno otkrivaju da taj medij površno poznaju. Šta zapravo radim? Pokušavam da osporim osnovne premise fotografije – svetlost i optiku. Sve moje monotopije iz ciklusa "Terra incognita", nastale su u procesu stvaranja lažnih negativa ali ne snimanjem, u tradicionalnom shvatanju tog pojma, već manuelnim pravljenjem negativa. U tehničkom smislu, da bi se dobio takav 'negativ', korišćena su različita iskustva iz mnogih oblasti, ne samo umetničkih. Negde je reagovano agresivnim kiselinama na staklo, uz dodatak tehničkih tuševa, drugde je korišćen standardni rekvizitarijum slikarskih lazura (akvarel, gvaš, albumin), ili su nanošeni nefotografski materijali: tucano staklo, pesak, vlati kose, slama, ulje. Konačan produkt bio je lažni negativ na celofanu, na staklu, na navoštanjenoj hartiji, a negde je 'negativ', jednostavno, samo masa zgužvane kose... I sve to nije podvrgnuto procesu fotografisanja – ne, jer bi to bila izdaja osnovnih postulata ovog postupka – već je sve to proizvodilo sopstveno dejstvo na osetljivu površinu foto-papira: degradacijom, truljenjem, raspadanjem ili nagrizanjem. Ali, da se ne bi ostalo samo na slučaju, tamo gde nije zadovoljen likovni senzibilitet autora, korišćene su i dodatne laboratorijske intervencije (prosvetljavanje, zatamnjivanje, blajhovanje.. Ipak je reč o i fotografiji, zar ne?!). A nekad, što da ne, reagovano je sredstvima tradicionalnog colage-a – rezanjem i dolepljivanjem novih monohromatskih celina, preuzetih iz restlova prethodnih eksperimenata. U tom postupku sve ima vrednost i sve se, pogodnim spojem može proglasiti samostalnim delom. lako je moguće sve to raditi polihromatski (čak se takva pretpostavka prirodno nameće), sva dela smo svesno izveli na monohromatskim foto-papiru, iz simboličnog razloga. Ona su i naš omaž zapostavljenim, skoro zaboravljenim ličnostima iz fotografske preistorije: Aristotelu, Rodžeru Bejkonu, Šulceu, Šeleu, Tomasu Vedžvudu..."

*

Beorama.- Beograd. Br. 106, septembar 2000. (Zabeležila Danijela Purešević)

MOJ OBRAČUN SA NJIMA.

[Povodom izložbe "Terra incognita"]

4 Radujem se svojoj slobodi da sam ovo uradio. Pored svih stereotipa i konvencionalnosti u kojima delujem, sam uradio sam i nikad ovako kompletno. Bio sam nesiguran, ali sad znam da je ovo budućnost. Možda raskid sa 20. vekom ili sa mojom vezom sa klasičnom fotografijom.

4 Otkud potreba da negirate istorijske postulate fotografije?

4 Ja sam neka vrsta opozicionara [u] svemu i svačemu. U mojoj prirodi je da osporavam i meni su zasmetale tvrdnje teoretičara fotografije Suzan Zontag, Valtera Benjamina i drugih, da fotografija bez svetlosti i hemije ne nastaje. Oni čitaju površinu, spoljnu formu, a muzealci moderne umetnosti su prihvatili baš tu teoriju. To me golica već dvadesetak godina i dokazao sam da se slika može praviti bez svetlosti.

4 Mislite li da fotografija time dobija neki viši umetnički kvalitet?

4 U tom pogledu imam sumnju.To jeste novost, ali je moje, pa sam uzdržan i sačekao bih da se dogodi još nešto zbog repera za ocenjivanje. Da je to uradio neko drugi, pohvalio bih autora, jer grebe novim stazama, a ja sam za umetničke promene. Delovi ove izložbe i nisu apsolutna novost. Slične stvari, monotipije, radili su i drugi pre 30, 40 godina. Mislim da je u estetičkom smislu ovo apsolutna korist za fotografiju, jer otvara nove mogućnosti u domenu autorskog pečata.

4 Kako na ovakve izlete reaguju vaše kolege.

4 Naravno da me mrze! To je za njih izdaja medija, kao da sam se ja verio za fotografiju. Na otvaranje nije ih došlo ni desetak, od kojih je pola pogledalo radove bez reči, a ostali su priznali da ne razumeju razloge za ovako nešto. Dopada im se vizuelno i to je sve. A ja se pitam zašto nešto ne bi i ostalo samo kao vizuelno lepo i dobro. Ne moramo uvek sve znati. To je to.

*

Glas.- Beograd. 15. 10. 2000. (Razgovarala Gorica Jovanović)

home | Copyright © 2007 by Goran Malić & FOTOGRAM. Sva prava zadržana. All rights reserved.